МОЈ СИН ЧИТА
Саша Радојчић
и не примећује
како сунце смењује вишедневну кишу,
како ваздух постаје топао и тежак,
како пролеће узмиче пред летом,
мој син чита и не примећује
метеж, не види никога, ништа не види,
ни пчелу која је слетела на колено,
ни оца мог који седи крај унука,
замишљен у неку своју мисао,
загледан у неку своју непостојећу тачку,
мој син, траг моје душе, чита,
не примећује ни звуке ни мирисе,
ни промене боја на обичним стварима,
не види ни мене, поносног и неспокојног,
јер знам: он чита и живот ће проћи крај њега
као што ево пролази крај мене,
који сам проживео више књига но дана,
мој син чита и не тичу га се годишња доба,
мршти се, задубљен у путовање,
и каже ми, не сасвим тихо, не сасвим овде,
каже ми као да одговара на моје питање,
каже ми гласним и мирним гласом,
и не дижући поглед са слова, жедан сам, тата,
тако сам жедан.
